Hrana je oduvek bila važna stavka u mojoj porodici, od činjenice da smo se uvek okupljali sa svih strana sveta oko trpeze, pa do same činjenice da mi jednostavno volimo da jedemo.
Rođendani su u našoj kući uvek bili radosni događaji se ogromnim brojem torti i kolača u kojima su svi uživali. Mama je bila neumorna. Svoj omiljeni kolač na mom rođendanu su dobijali i moji drugari, ali i njihova mlađa braća i sestre koje su dovodili sa sobom. I danas kad ih sretnem pominju te rođendane sa posebnom radošću.
Pamtim recepte jedne bake, i dalje uživam u jelima druge, a mama, učeći od svih njih, ih je u međuvremenu i nadmašila.
U toj atmosferi i ja sam odmalena zavolela da se igram u kuhinji. Kada sam imala 9 godina, mama mi je poklonila mali kuvar u koji sam upisivala sve recepte jela koje sam pravila (kolača, da budem preciznija;)). Takođe, poklonila mi je i malu oklagiju da mogu da joj „pomognem“ u kuhinji. I dalje je imam i vrlo često korstim. Imala sam običaj da, kada sam sama kod kuće i jede mi se jede nešto slatko, uzmem mamin recept i sve mere podelim sa deset i tako napravim kolač od jednog jajeta, samo za mene: mali koh od jednog jajeta, mali rolat od jednog jajeta… Ponekad i danas to radim, samo sada za nas dvoje.
Volela sam da pravim kolače sa drugaricama, baki za rođendan, mami kao iznenađenje koje će je dočekati kad dođe sa posla… Jednostavno, oduvek sam volela da pravim nešto u kuhinji. I volela sam efekat koji ide sa tim, najpre radost onoga kome je namenjeno, a potom i uživanje u ukusima. Jer, realno, nothing bad can’t come from eataing cakes. 😉
P.S. Ovaj blog nastaje na nagovor mnogih, ili uz njihovu podrsku. 😉 Hvala im.
la marinella 
Postavi komentar